КОЈИ ТИП УЧЕЊА ПРИМЕЊУЈЕ MOJE ДЕТЕ

(заокружите које карактеристике учења примећујете код свог детета, а након тога обратите пажњу у којој колони се налази највише заокружених одговора и процените који тип учења је доминантан код Вашег детета)

 

АКУСТИЧКИ	ВИЗУЕЛНИ	МОТОРИЧКИ
ЧУТИ	ВИДЕТИ	ПРЕЗЕНТОВАТИ
ОСЛУШКИВАТИ	ПОГЛЕДАТИ	МИРИСАТИ
ПРИСЛУШКИВАТИ	ПОСТАТИ СВЕСТАН	ОКУСИТИ
САСЛУШАВАТИ	ОПАЗИТИ	ОСЕТИТИ
СЛУШАТИ	УВИДЕТИ	СХВАТИТИ
САЗНАТИ	ПРЕПОЗНАТИ	ДОДИРНУТИ
РАЗУМЕТИ	ОТКРИТИ	ИСПИПАТИ
ДОЋИ ДО УШИЈУ	ПРОНАЋИ	ПРИКАЗАТИ
НАУЧИТИ	УГЛЕДАТИ	ОТЕЛОВИТИ
САЗНАТИ ИЗ ПРИЧЕ	УВРЕБАТИ	УПОСЛИТИ
НАЧУЉИТИ УШИ	ДРЖАТИ ОЧИ ШИРОМ ОТВОРЕНЕ	ОБАВИТИ
ЗВУЧАТИ	ЗАМИШЉАТИ	СПРОВЕСТИ
ПРИЧАТИ	ИЗМИСЛИТИ	СПРОВЕСТИ У ДЕЛО
ОБЈАСНИТИ	РАЗМИСЛИТИ	ПРЕУЗЕТИ НА СЕБЕ
МИСЛИТИ	ИМАТИ НА УМУ, АПСТРАХОВАТИ	ИСПУНИТИ
ДИСКУТОВАТИ,	ИМАТИ У ВИДУ ,ПОТРАЖИТИ	УРАДИТИ
НАГЛАСИТИ	ПОСТАРАТИ СЕ	ПРАКТИКОВАТИ
БЛЕБЕТАТИ	УЗЕТИ У ОБЗИР	ДОЋИ ДО ЦИЉА
ТРАЧАРИТИ	УЧИНИТИ	ВИДЉИВИМ ИСПИТАТИ ТЕРЕН
ШАПУТАТИ	ДОВЕСТИ НА СВЕТЛО ДАНА	НАСЛУТИТИ
ГОВОРИТИ	СТАВИТИ У ПРВИ ПЛАН	ПРИМЕТИТИ
ИЗЈАВИТИ		ИМАТИ УТИСАК
БИТИ ГЛАСАН		ПОСТАТИ СВЕСТАН
ПРИМЕТИТИ		НАЊУШИТИ
ФОРМУЛИСАТИ		ИМАТИ ОСЕЋАЈ
ПОМЕНУТИ
НАВЕСТИ
АРТИКУЛИСАТИ
НАПОМЕНУТИ
САОПШТИТИ
ИЗВЕСТИТИ

 

 

Пред  Вама  је листа савета за различите типове учења. Прочитајте  ове савете, посебно пажљиво за одабрани тип учења. Можете временом листу проширивати новим саветима.

 

АКУСТИЧКИ ТИП УЧЕЊА	ВИЗУЕЛНИ ТИП УЧЕЊА	МОТОРИЧКИ/ПРАКТИЧНИ ТИП УЧЕЊА
(најбоље уче путем слушања и воле: причу, да чују информације, размену, слушање, дискусију и аргументацију, размену мишљења са другима)	(најбоље уче када нешто виде и воле: илустрације, слике, графиконе, дијаграме, графике, power point презентације, слајдове, фотографије, постере, табле, моделе, картице, фолије, рачунар, ТВ)	(најбоље уче путем неке активности и воле: кретање, покрет, шетње)
Гласно прочитати градиво и гласно изговорити научено	Скицама и графиконима допунити градиво које треба запамтити	Градиво које треба научити још једном записати
Снимити градиво на касету	Изградити прегледне плакате везане за градиво	Обезбедити довољно кретања
Снимити градиво на МП3 плејер и често пуштати	Ставити слике или смајлије у свеске и радне листове	Применити речи у покрету
Постављати питања у настави	Шареним маркерима означити важно	Писати руком по ваздуху
Говорити уз вежбање код куће	Важне појмове написати на стикере и окачити их на разна видна места	Учити уз шетњу
Са паром гласно понављати градиво и међусобно се испитивати	Користити слајдове или прегледе
	Израђивати мапе ума

 

 

 

 

 

КАКО ДЕЦА   УЧЕ   И  ПАМТЕ

 

 

10% оног што читају

     20% од онога што чују

    30% од онога што виде

                    50% од оног што виде и чују

                     70% од оног што кажу

           90% од оног што кажу док раде

 

Награда и казна

Дефицит пажње / хиперактивни поремећај

ИСПИТИВАЊА

Испитивања показују да готово 2/3 деце са тешкоћама при читању, писању и рачунању јесу деца са дефицитом пажње. Уз проблематику дислексије често је повезан поремећај који се назива „дефицит пажње/хиперактивни поремећај (ADHD/ADD). Ова тешкоћа код  деце недовољно је позната у нашем друштву.

ШТА ЈЕ ДЕФИЦИТ ПАЖЊЕ/ХИПЕРАКТИВНИ ПОРЕМЕЋАЈ?

Поремећај пажње који може бити праћен немиром и импулсивношћу (АDHD/АDD) је развојни поремећај самоконтроле. То није само развојна фаза коју ће дете прерасти, није узрокован родитељским неуспехом у васпитању нити је знак дететове „злобе“. Такозвана хиперактивност је реални поремећај, проблем и биолошке је природе. Често је  извор забринутости и родитеља и наставника, а највише штети самој деци код које је поремећај уочен.
Већина деце је у једном раздобљу живота немирна, импулсивна или непажљива. Али, да би симптоми за хиперактивност били клинички значајни и задовољавали дијагностичке критеријуме, морају бити израженији од онога што се сматра нормалним с обзиром на дететову узраст и развојни степен и у значајном степену нарушавати функционисање у различитим аспектима дететовог живота (нпр. функционисање у школи, вртићу, слободним активностима, социјалним односима).
Многа су истраживања потврдила стабилност ових симптома током времена. Основни симптоми и пратећи обрасци понашања задржавају се годинама, иако код око половине деце с овим поремећајем симптоми у великој мери нестају како се они приближавају одраслом узрасту. Овај поремећај је израженији код дечака.

КАРАКТЕРИСТИЧНА ПОНАШАЊА ХИПЕРАКТИВНЕ ДЕЦЕ

• Почиње да ради пре него што је добио упутство и схватио их.
• Гледа како раде друга деца пре него што покуша да уради сам.
• Ради пребрзо и чини непотребне грешке, а не грешке повезане с незнањем.
• Стално је у покрету, све додирује и не може дуже време да седи на једном месту.
• На питања одговара пребрзо и не даје себи довољно времена да размисли.
• Није способно да следи упутства које се дају целој групи.
• Не може запамтити упутства, иако нема тешкоћа с памћењем.
• Прелази с једне активности на другу и ретко када завршава започете задатке.
• Има тешкоћа у организовању писмених радова: они су обично збркани.
• Погрешно тумачи једноставне изјаве, не разуме многе речи и реченице.
• Може поновити изјаве које су му речене пре доста времена, а не може поновити оне које су речене недавно.
• Лако посрне и падне, неспретно баца предмете или му они падају из руку.
• Лако се поводи за оном децом која пуно причају и праве буку, често потпуно прекине рад да би им се придружио.
• Превише је причљив, често прекида разговор.
• Често напушта клупу и нешто претражује по разреду, док друга деца мирно седе.
• Не пази када наставник нешто објашњава, гледа негде друго.
• Често каже: „Не могу то да урадим“ и пре него што покуша, лако одустајање посебно је уочљиво код нових задатака.
• Говори, пева и шапуће сам себи.
• Не може изразити мисли на логичан и разумљив начин.

Предметна настава

 

           Прелазак са разредне на предметну наставу представља посебну прекретницу. “Ниједан прелазак ученика из разреда у разред није толико тежак и непредвидив као што је прелазак из четвртог у пети разред.“

Предметна настава, за разлику од разредне, има повећан број предмета и часова, обимније наставне садржаје, а захтева се и већа самосталност и оспособљеност за коришћење уџбеника. Осим тога, код ученика се јављају и следеће тешкоће: ученици су навикли на стил понашања једног наставника, па је потребна адаптација на већи број наставника; у току четворогодишњег школовања емотивно су се везали за учитеља, а и тај период преласка са разредне на предметну наставу поклапа се са претпубертетским периодом у развоју детета. Из свега наведеног произилази “да постоје тешкоће које прате прелазак  ученика са разредне на предметну наставу и могу се сврстати у три групе:

1. разлике у обимности и тежини градива
2. разлике између начина рада и понашања учитеља и предметних наставника (методичка оспособљеност)
3. биолошко-физиолошко-психолошке разлике (сазревање, емоционалност, претпубертетске карактеристике…)“

Фактори учења

Због важности и значаја школског образовања и васпитања и школа и друштво у целини улажу напоре да (не)успех ученика проуче и објасне са педагошког, психолошког и социјалног аспекта.

“Успех ученика је сложен педагошки проблем који произилази, у највећој мери, из природе самог процеса васпитања, образовања и учења“.

Успех у учењу зависи од више фактора. Можемо их сврстати у четири велике групе: физичке, физиолошке, социјално- економске и психолошке факторе. Или, “према чиниоцима неуспеха:

1)      ученик (способности, предзнања, мотивација)

2)      породица (материјалне прилике, клима у породици, образовање родитеља)

3)      друштвена средина (стандард средине и социјалне групе, културни амбијент, социјални миље)

4)      школа и наставник (оспособљеност наставника, квалитет његовог рада и мотивисаност, организација школе и наставе, нове методе, средства и облици рада, односи у школи)“.