Ветар

                                                             

            Ветар је прича о Јанку, правнику, који се на први поглед заљубио у ћерку накадашњег очевог пријатеља. Прича је, заправо, о интимном односу који је тек зачет, а на пут његовог остварења стала је мајка са својим праосновним, чврстим принципима у којима стоји записано да се брак не сме заснивати стихијно, на први поглед. Док је у приповеци Швабица мајка присутна у свести, у унутрашњем животу јунака, у приповеци Ветар она је у центру акције. Јанко се, иако одрастао човек, налази под контролом мајчиног животног искуства. Мајка бди над одраслим сином као над дететом у колевци. Када се бура дигла у његовом личном животу, а наишла је изненада, подигла је увис своје принципе и њима зауставила стихију. Предрасуда која није била у њеним речима, али коју је син наслутио у њеном бићу, одлучила је о судбини љубави која је планула.

             Јанко је заволео девојку свом душом толико да је мисао на њу увек присутна, да не зна ни шта ради, ни шта ће сам са собом. И опет, у судбоносном тренутку, кад је требало поћи за срцем, сломити своју неодлучност и затражити руку вољене девојке, подиже се мајка својим духом моћне мати, од чијег се погледа не миче с места:

             “Али као Црвено море пред Мојсијем тако се њена лепа и суха ручица испречила преда мном. Кад јој погледах у очи, видех нешто огромно, велико, али не разумем ни оволишно.“

            Породична дисциплина и овог пута је сломила једну љубав и одржала надмоћ над личношћу која је на неуобичајени начин, сопственом иницијативом, стављањем пред свршен чин, пожелела да реши своју судбину и стекне личну срећу у животу.

             Јанкова мајка разумно “бегенисавање“ старих нараштаја претпоставља плахом заљубљивању младих, у коме види брзоплетост и неодмереност. Љубав је овде букнула елементарном снагом, као ветар који с једне стране, симболизује силину осећања, а с друге – узалудност и таштину тог осећања пред несавладивим бедемима патријархалних назора. Љубав је ту убијена пре него што се развила: девојка одлази са оцем не знајући да је младић воли. Он, опет, није сигуран да девојка не припада његовом другу, Јоци доктору, који је лечио њеног оца.

            Ова Лазаревићева приповетка има нешто своје особено. У њој је он дао психолошка стања више у наслућивањима и наговештајима него у изрицањима. Љубав у овој приповеци је, заиста, љубав на први поглед, с патријархалним наивностима у описима, али она импресионира својим особеним дражима; љубав без речи у бујици осећања, која не избија на површину, већ је сва у унутрашњем животу једне личности чије је цело устрептало биће дубоко импресионирано доживљајем сусрета. У овој приповеци има и трагичних тонова, јер се у њој прича о девојчином оцу, који слепи и коме нема спаса, о његовим узалудним надама да ће вид повратити. Црне сенке овог трагичног удеса не могу ништа емоцијама љубавног жара. Слепи отац и ћерка напуштају дом и младића кога је љубав погодила као гром, и у облацима прашине остају нејасна наслућивања да девојчина љубав није, можда, пала другоме у део. У описима немирних ноћи заљубљеног Јанка, Лазаревић понире испитивачки у људску психу. Он акцију ове приповетке доводи до драматичног конфликта у коме се не сукобљавају мајка и син разлозима и аргументима, већ њихове психе збуњене пред одлуком која би могла изменити пут њиховог живота.

             Јанкова преживљавања, спутана предрасудама средине, транспонована су у подсвест, а манифестују се више кроз снове него преко вољних акција. Лазаревић је, у овој приповеци, први у нашој књижевности, прешао иза границе свеснога и покушао да похвата психолошке нити између сна и јаве. С тим у вези је и посебан стил, другачији него у осталим приповеткама: грчевит, искидан, са смелијим асоцијацијама. На пример, опис болничке собе у коју ступа узбуђени Јанко:

            “Соба је била окречена… не!… осветљена… не! озрачена неком фосфорастом, љубичастом, неком…ја не знам ни сам каквом светлошћу!…“

           На тај начин Лазаревић је разбијао стереотипност израза, као што је кидао конвенционалност у приказивању човека. На пример, кад писац описује Јанкову збуњеност пред девојком:

           “Моје рањено срце поче клецати, и најзад покушавати да се поштапа на језик, али он се већ узео и обамро…“

            Мада писац у уводу, кроз Јанкове речи слави патријархалност и мајке које су биле носиоци “праосновних, чврстих, простих принципа“, ипак у приповеци преовлађује нека притајена горчина. Због тога она и спада у ону врсту Лазаревићевих приповедака које као главни мотив дужности према породици носе велико, готово религиозно осећање брачне и уопште породичне заједнице којој се жртвује све, и љубав, и слобода личности, најватреније и најосећајније тежње свог личног живота.

 

 

                                          

 

 

 

 

 

 

 

        

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s