Швабица

Швабица је прва аутобиографска приповетка коју је  Лазаревић писао пре као јунак који преболева своју лепу љубав, него као уметник који објективно ствара лик заљубљеног јунака. Наиме, приповетка Швабица нађена је у Лазаревићевим рукописима, после његове смрти и написана је у облику писама. Његови биографи су истраживали документа о интимној вези са једном Немицом за време студија у Берлину и објавили сведочанства и фотографије. Зато се ова приповетка сматра за аутобиографску и у њој се, истовремено, може најбоље видети како се биографски елементи не преносе дословно у књижевно дело, већ се мењају у складу са естетичким потребама. У овој приповеци су као у неком интимном дневнику записивани почетак, зрење и завршетак једног несрећног љубавног односа. Ту је приказана љубав Мише Маричића, студента медицине, према Швабици Ани, ћерки власнице пансиона у ком станује. Љубав се развија спонтано, кроз свакодневно општење и ситне догађаје, да се , најзад претвори у дубоко и снажно осећање између двоје заљубљених. Она се ради њега одриче и свог имена, националног идентитета и језика. Међутим, уколико су више расли субјективни изгледи за личну срећу, утолико су се више појављивале објективне тешкоће. Мишу Маричића притискују породичне обавезе, страх да се не замери својима ако се ожени туђинком, очајање због провалије што зјапи између патријархалног морала који господари његовим умом и девојке за коју га везује срце. Усред уживања у блаженству које му пружа љубав, он почиње све више да размишља о свом далеком Ваљеву и свету у њему који прича: “Гледај га, завртела му памет Швабица“, о мајци, о родбини која избегава његову кућу откад је она у њој.

У тешкој борби између срца и разума, између осећања и дужности, између личне среће европски образованог човека и патријархалног морала балканске породичне заједнице, овај високи интелектуалац, свршени правник и студент медицине у великом центру цивилизованог Запада, одриче се љубави и жртвује своју срећу колективном моралу и признаје:

Све је свршено-ја сам слободан. Слободан као птица којој је запаљено гнездо и подављени пилићи. Ланци су ми скинути, али руке су ми узете.“

Тежина патријархалних предрасуда уништила је љубавни однос, али је уништила и њега као човека. Две године касније, несрећан због раскинуте љубави, проводиће у свом завичају тужне дане једног разочараног, сентименталног, романтичарског љубавника коме је све на свету неважно и бесмислено:

Све ме је оставило. Идеали и идеје, широке груди и тесне ципеле, патриотство, рад – на све да се насмејем“.

И све то он подноси мирно и смирено, као смерни хришћанин, не буни се, не протестује против реда ствари који га окружује и  ни у дну своје душе не показује знаке отпора култу породице који га је дотле довео. Интелектуална дисциплина била је у њему јача од свих искушења да се у име напредног духа свог века, који је укључивао и његову личну срећу, бори против утврђених моралних правила једне архаичне народне културе.

Лазаревић је у овом дневнику узгредно сликао немачки пансионат у коме су се окупљали студенти с разних страна света. С великом антипатијом писао је о оним Немцима који су ниподаштавали друге народе. Љутило га је и болело што су у незнању нагађали свашта о Србији и поносили се својом културом. Највећу сатисфакцију због увреда које су му Немци наносили својим ниподаштавањем малих народа, нашао је описујући физички обрачун у коме је јунак приповетке премлатио изазивачког и набуситог Немца Макса. У Лазаревћу је према Немцима било доста антипатије. У једном писму породици пише из Немачке о неком Русу с којим се спријатељио:

“ И чисто нам је мило кад затоврљамо у школи руски, а Швабе се само обзиру. Псујемо их уздуж и попреко, а они можебити мисле да им се дивимо мудрости“. 

Нешто више, а опет не у целини, критичари су у праву када Лазаревића сврставају међу писце са оптимистичком визијом света и човека у њему.

“ Лазаревићеве приче нам углавном показују нагле и спасоносне конверзије заблуделих грешника, које људи од добра, лепом предиком или вешто удешеном сценом, враћају на пут врлине“.

Ми се, ипак, морамо запитати да ли је завршетак Швабице оптимистичан:

“ Ти ме питаш: ама, тргни се, болан, стреси ту прашину, дигни још једном поносно главу!- – – Покушавао сам. Сестра ме одведе кројачу, изабере ми хаљине, уреди ми собу, обрише микроскоп и запрети деци да ће одбити прсте ономе који у ма шта ујино прихвати.

            И ја отпочнем. Уредим којекако ствари. Извадим неколико књига и наређам на сто. Болесницима одредим извесно доба дана, кад сам код куће итд., итд. Други дан све опет по старом. Отворим албум и гледам њену слику, и све ми се замота у црно…“

Обичним људима је веома тешко овде наћи неки оптимизам. Лишавањем ствари своје праве намене и функције, Лазаревић је извлачио чврсто тло испод ногу својих ликова и тако наговештавао њихову душевну празнину и безнађе. Како каже Милија Николић, један од најбољих познавалаца приповедачких форми у делу Лазе Лазаревића, он је на крају Швабице осујетио праву намену ствари и довео иху апсурдну функцију. Мишини лекарски инструменти доживели су потпуну деградацију: скалперима се љуште кромпири и пори риба, микроскопом деца посматрају буве, а лекарска кецеља се употребљава при тимарењу коња. То што се дешава са лекарским прибором представља симболичну појаву за збивања у Мишиној души. Деградираном функцијом ствари указано је на критично стање у животу њиховог власника.

У критикама тог доба био је изражен негативан став према ропској потчињености главног јунака ускогрудим обзирима патријархалне средине, па како је приповетка већим делом аутобиографског карактера, то критиковање се протезало и на самог писца. Међутим, критике су биле упућене на погрешну адресу. Милорад Најдановић каже да је лако било Скерлићу, ожењеном странкињом, да напада Лазаревића, односно његовог јунака, али би било праведније да је при том имао у виду прилике у Србији неких тридесетак година раније. У време када се збивају догађаји у приповеци, патријархални закони којима подлеже Миша Маричић и те како су деловали и одређивали животе појединаца.

Тежиште приповетке није на тријумфу патријархалности, већ на резигнацији због промашеног живота. Његов каснији боравак у провинцијској вароши, коју је у иностранству замишљао као идилу, а у пракси доживео као брлог, више је оптужба патријархалности него њена одбрана.

Овакав епилог, наравно, нема никакве везе са Лазаревићевом аутобиографијом, што значи да је писац свесно дао поенту и показао колико је Миша Маричић, као интелектуалац, жртва сурове патријархалне стеге и тираније и колико је у суштини, упркос наслагама осећања колективног бића, интимно осујећен човек.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s