Лаза Лазаревић

laza lazarevic

                 Лаза Лазаревић је рођен 1851.године у Шапцу и потиче из трговачке средине. Лазаревићева породица, пореклом са села, имала је све одлике патријархалне заједнице са високо развијеним осећањем фамилијарне солидарности.Он је рано остао без оца, али је његова мајка прихватила све породичне обавезе, борећи се с многим тешкоћама да одржи кућу и да децу изведе на пут.

Лазаревић је у родном месту завршио основну школу и нижу гимназију, а вишу гимназију и права учио је у Београду, станујући код Милорада Шапчанина, за кога је била удата једна од његових сестара. За време студија, међу омладином на Великој школи почео је да се буди живљи интерес за савремена друштвена и културна збивања. Покрет напредне омладине захватио је и њега:он активно учествује у удружењу великошколаца, ради на популаризацији науке, солидарише се са студентима који се боре против уплитања режима у живот Велике школе.

Међутим, Лазаревић је убрзо престао да иде у у корак са “новим људима“. Васпитаван у патријархалној породици, он је чврсте принципе патријархалности претпоставио “новој науци“.

По завршеним правима одлази 1872. године као државни питомац у Берлин да студира медицину. У иностранству Лазаревић је умом везан за студије, а “срцем и душом“ а породицу и родно место, не интересујући се много за савремена друштвена струјања на Западу. Боравак у “хладном“ Берлину и утисци које је тада стекао још више су учврстили његову љубав према завичају. Иако је време проводио махом у друштву Срба, студената из истакнутих грађанских породица Србије, живот у Немачкој му је био тежак, пун чежње за породицом, што доказују узбудљива писма која пише мајци и сестри.

После завршених студија, које је прекидао због учешћа у српско-турским ратовима 1876-1878. године, Лазаревић се 1879. године враћа у Србију, где добија место лекара београдског округа, а 1881. године постаје примаријус Опште државне болнице у Београду.

Оженивши се ћерком Николе Христића, једног од најреакционарнијих политичара обреновићевске Србије, стекао је отворена врата највиших београдских кругова, али је остао веран идеалима и у животу и у књижевности. Нежног здравља од детињства, почео је све чешће да побољева. Ради лечења ишао је и у иностранство, али је све било узалуд. Скрхан туберкулозом умро је 1890. године у Београду.

Лазаревић је написао мали број приповедака, али је свака од њих, у времену кад су се појављивале, била књижевни догађај. Прва приповетка Први пут с оцем на јутрење објављена је у “Српској зори у Бечу 1879. године. Првобитно је носила назив Звона с цркве у Н и објављена је без потписа, анонимно, на захтев писца. Одмах затим, једна за другом, изашле су и приповетке: Школска икона ( 1880 ), У добри час хајдуци, На бунару, Вертер и Све ће то народ позлатити у  “Отаџбини“ (1880-1882). То су била велика и лепа изненађења за српски читалачки свет и нови писац је одједном избио у прве редове ондашње српске књижевности. У Београду је, 1886. године, изашла збирка “Шест приповедака“ у којој је највећи и најбољи део његових приповедака. Касније су изашле још две приповетке Ветар (1889),за коју је сматрао да је његов најбољи рад, и Он зна све (1890). У Лазаревићевој заоставштини нађено је више одломака и недовршених приповедака ( На село, Секција, Баба Вујка, Стојан и Илинка и др.) које су публиковане у “Делима“ 1912. године.

Приповетке Лазе Лазаревића имају чврсту композицију, добро распоређено градиво, јединство у излагању развијања фабуле и радње. Ничег сувишног нема у структури његове приповетке. У њој нема дигресија, сувишних дијалога, фактографије, веристички навођених детаља, оптерећивања акције заустављањима на успутним епизодама. Свака његова приповетка делује као јединствена уметничка целина, јер има складну повезаност између фабуле, радње, лица, њихове психологије, догађаја и ситуације у којој се догађај одиграва.

Лазаревић је поклањао велику пажњу језику у својим приповеткама. Он је био из краја у коме се лепо и чисто говорило. Када је писао приповетке с мотивима из сеоског живота  водио је рачуна да језик којим пише не буде много фолклоран, с једне стране, а с друге, да се не удаљи од средине и људи о којима је у приповеткама реч. Волео је реч из народа, једру и пуну живота. И у самом односу према језику осећа се Лазаревићева верност традицији, мада се, с друге стране, и овим путем назире перспектива модернијег, савременијег духа који добија реалистичка књижевност Лазаревићевом прозом.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s